Tango

Astoru Pjacoli

Dve senke,jedan zrak, jedan zrak. Dve senke, jedan zrak, jedan zrak. Ima,iza senki, proplanak u suncu.Iza gustih senki,proplanak preliven. Prigrliš svoju tišinu, trpeljiv. Ona dok ćuti, odjednom, posle dve senke, iskorači zrak, još jedan zrak.

Prihvatiš nežno težinu tišine  svih svojih noći i svih zima. Nebrojanih noći i beskrajnog mraka, dugu svoju tišinu pustiš, da ćuti.                   Čekaš, a talas od svetlosti uznemiren, sve bliži i brži,                              dolazi veliki, jedan talas svetlosti.

Prepuštena uspinje se magla. Dve senke, jedan zrak, jedan zrak.      Onda se svetlom oblije rastinje.                                                             Posle tmule magle gle, blista i naše korenje: dve meke senke,           sjajan korak, još jedan korak.

Dva bdenja, bistar zvuk, još jedan bistar zvuk.                                          U mreži uspavanih  koraka, iza kratkih,                                                    brzih uzmicanja, hoće li prepoznati korak da je sasvim moj?                Eto sjajnog talasa plime! U njemu još jedan, korak sasvim moj.

Eto sjajnog talasa plime i u njemu moj korak, moja kap.                     Da li će kap sinuti u tom talasu,u znak da sam njena ?Ako me prepozna, ako me kap moja prepozna, hoće li je talas primiti, natrag, nevernu ? Da li će hteti da me ipak ponese visoko, taj talas?

Dve senke, pa glas, opet glas. Razbuđene reči                                            na žicama priča, i moj jedan glas. Hoće li znati da je moj, taj gusti glas u žamoru? Da li će od svih tih glasova, prepoznati baš mene,       kao svoju, moj glas. Još jedan glas.                                                           

Jedna linija klizi samo niz moja ramena među svim                           linijama ljudskih lica i ruku. Da li me radosna, priznaje za svoju?         A na mirnim površima svih zemaljskih ravni, ćuti jedna što pripada mom licu. Hoće li me, prostor između dve veđe, priznati za svoju?

U dubinama ispunjenim hukom, jedna je udoljica mog                       skupljenog dlana. Hoće li priznati da je moj taj                                  mali huk? I hoće li me poznati oko, hoće li predeo                              u oku klimnuti sasvim lako, u znak pozdrava?

I da li će dve senke, jedan zrak, jedan zrak                                             da li će, dve senke, još jedan zrak i opet zrak                                          hoće li opet, kao i uvek, kao oduvek-                                             svo ogromno vreme poznati moj život kao svoj ?