Možda nikad neću morati da odem. Možda ću uvek moći da budem tu. Možda se u kartama već nalazi upisano moje mesto, baš ovde.
Možda je za vetrove dobro da ostanem. Možda je za tok reka važno da ne idem. Ako me vide, da tu stojim, možda će mirisi stići gde treba. Ako ostanem, ovde, da čekam, možda će sunce sutra opet izaći. Možda je večernjem mesečevom liku neophodno da vidi da sam tu.
Ako ostanem tu, sutrašnji dan možda doživi davno čekane vesti. Sliju se, možda, svi zlatni zvuci da prate žurne nam korake, dok stižu gde treba, dokle god sam ovde. Ako ostanem, možda nam ruke umese hlebove da traju do kraja poslednjeg dana. Možda se sve dobre nade ostvare; možda se na lažne nade nasmešimo, lepotom spokojnih, ako ostanem tu.
Samo da ne idem, pa se možda nikad više nijedna lavina ne krene, sve do kraja naših zima. Možda se plamičci svake vatre razgore da zgreju ozeble i nikad više od njih ne nastanu požari, ako budem tu. Ako ne odem, možda sve senke mirno polegnu na umorne glave da usnu, a onda, milostive, ne zavire u njihove snove. Sa smeškom prvog otvorenog oka, možda, ako budem tu, ti snovi prohodaju u javi.
Ako budem tu, možda od svih žica nastane pletivo koje svira, dok se u njemu njiše umorna planeta. I možda joj , dok stojim tu, sutrašnji zraci sunca boje predele koje sad još nema. Možda bude trajao dan, sve dok sam ovde, dan u kojem se sve dobri dani nastanjuju.
Ne znam, možda, ako ostanem ovde, ne odeš ni ti.
hajde da razgovaramo 